Veterinarska ambulanta
Uzročnik bolesti je Anaplasma phagocytophilum koja pripada redu rikecija,prenosi se ujedom krpelja.
Siptomi bolesti su povišena temperatura,letargija, bolovi u mišićima ,poliartritis ,anoreksija.
Sumnja na bolest se donosi na osnovu hematološke analize krvi,a dijagnoza postavlja na osnovu brzih testova.
Terapija traje mesec dana.
Osteoartroza – degenerativna bolest zglobova
Degenerativna bolest zglobova, za koju se u Evropi ustalio naziv artroza ili osteoartroza, a u anglosaksonskoj literaturi naziv osteoartritis (OA) najčešći je uzrok poremećaja u kretanju, pogotovo u starijih pasa, ali i mačaka. Osteoartritis (OA) je nesumnjivo najčešća i najteže rešiva ortopedska bolest, kod pasa.
Osteoartroze mogu biti primarne degenerativne bolesti zglobova nastale usled trošenja zglobova starenjem organizma ili sekundarne degenerativne bolesti nastale usled poznatih oboljenja ili stanja koja narušavaju građu i funkciju zgloba i njegovih potpornih struktura. Najčešće bolesti zglobova u pasa i mačaka koje rezultiraju pojavama osteoartroza su displazija kuka, displazija lakta, ruptura prednjeg ukrštenog ligamenta, osteohondroza disekans.
Osnovne promene koje karakterišu osteoartroze su degenerativne promene zglobne hrskavice usled oštećenja hrskavičnih ćelija (hondrocita) . Zglobna hrskavica se makroskopski menja, postaje mekša (hondromalacija), sunđerasta, neravna, sa mestimičnim udubljenjima i pukotinama. Njena debljina se smanjuje sve do pojave subhondralne kosti u kojoj se pojavljuju subhondralne ciste. Na spojevima sinovijalne membrane zglobne čaure počinje stvaranje osteofita, a izložena subhondralna kost pokazuje sklerotične promene.
Simptomi
Klinički znakovi osteoartroza su bol, ukočenost i krepitacije (škripanje). Bol se manifestuje povremenim šepanjem, koje zagrevanjem prestaje. Drugim rečima, psi se teže kreću u početku šetnje da bi se zagrevanjem stanje popravilo. U slučajevima artozom zahvaćenih kukova psi se retko ili se uopšte ne rastežu zadnjim nogama. Manjak kretanja dovodi do povećanja telesne težine što se odražava pojačanim opterećenjem zglobova, a samim tim i pogoršanjem bolesti.
Bol se obično pojačava pri hladnom i vlažnom vremenu i nakon jačih opterećenja prilikom kretanja životinje. Ukočenost životinje je primetna pri ustajanju nakon odmora i obično traje manje od petnaestak minuta. Jedan od vidljivih znakova OA je propadanje muskulature vezane za bolestan zglob. Oslabljena muskulatura još će dodatno pogoršati bol, jer zglob gubi svoje potporne strukture koje mu pomažu pri pokretu. Uz to se još odvijaju procesi na ligamentima i zglobnoj kapsuli. Tu dolazi do fibroznog zadebljanja ovih struktura, što rezultira smanjenom pokretljivošću zgloba.
Kod mačaka je znatno teže uočiti navedene promene, što ne znači da ne pate od istovetnih problema. Koliko je OA sakriven u populaciji mačaka govori podatak da samo 4% mačaka kod kojih je rendgenski utvrđeno prisustvo OA promena, vlasnici dovode u veterinarske ambulante na lečenje zbog uočenih problema u kretanju. Primećeno je i da su najučestalije promene na laktovima i kukovima mačaka. Ono što nam ukazuje na OA u mačaka je promena u ponašanju, kao što je traženje mesta za obavljanje nužde na pristupačnijim mestima nego inače tj. manje zahtevnim za ulaz, izbegavanje većih skokova na dotad omiljena mesta u stanu, ređi izlasci napolje i uopšteno manja aktivnost. Možemo reći da psi i mačke s aktivnim OA postaju depresivni, nerado se igraju, a opseg kretanja je sve manji. Ponekad se čuje ili oseti škripanje pri pokretima zglobova (krepitacija). Progresijom bolesti, nastupa hipotrofija (smanjenje) i atrofija (gubitak) pripadajuće muskulature, tj. mišićne mase.
Dijagnoza
Dijagnozu artroze nakon ortopedskog i neurološkog pregleda potvrđujemo rendgenskom pretragom zahvaćenih područja. Analiza zglobne, tj. sinovijalne tečnosti čiji uzorak se uzima punkcijom zgloba (artrocenteza) može biti od koristi u određenim slučajevima.
Terapija
Lečenje OA se sprovodi najčešće primenom analgetika, fizikalnom terapijom u kombinaciji sa redukcijskom dijetom, lekovima za očuvanje i poboljšanje sastava zglobne hrskavice i sinovije (hondroprotektivi).
PANOESTEITIS – BOLEST BRZOG RASTA PASA
Panosteitis je upalni proces koji se javlja na dugim cevastim kostima kod mladih pasa u toku rasta. Oboljenje se najčešće javlja kod pasa velikih rasa kao što su nemačka doga, bernardinac, njufaundlender, nemački ovčar, doberman, zlatni retriver, labrador … Tačan mehanizam nastanka kao i uzrok promena na kostima koje dovode do panosteitisa nije poznat. Pretpostavlja se da su kod nekih rasa u pitanju genetski faktori (nemački ovčari) a nagađa se o više drugih mogućih uzroka (alergijske reakcije, poremećaj vaskularizacije dugih kostiju kod brzog rasta, metabolički poremećaji).
Simptomi
Upalni proces javlja se obicno na dugim kostima prednjih i zadnjih nogu. Prva značajna promena u ponašanju psa je hramanje i to se uglavnom dešava iznenada posle šetnje, ili nakon odmora, bez ikakve traume – što vlasnici obično komentarišu “iz čista mira”. Neobično je to što u početku pas rado trči, igra se, veseo je i ne odbija hranu, ali ova hromost može da postane sve izraženija kako vreme odmiče.
Karakteristično je da se hromost ne javlja samo na jednoj nozi, već spontano šeta sa prednjih na zadnje noge, ili obrnuto tzv. intermitirajuća šepavost. Bolnost može da bude blaga tako da se primećuje samo pri hodu, ali ponekad zna da bude znatno izraženija, tako da pas štedi i podiže nogu i pri stajanju. Prisustvo bola se objašnjava promenama u koštanoj šrži i pokosnici. U težim slučajevima dolazi i do gubljenja apetita, depresije i do totalne nezainteresovanosti. Kod ovakvih slučajeva može da dođe i do povišene telesne temperature.
Mužjaci oboljevaju češće nego ženke. Javlja se obično u dobi od 5 do 12 meseci starosti, iako se ponekad može javiti već kod šteneta starog samo 2 meseca kao i kod odraslog psa starog 5 godina.
Dijagnoza
Pritisak na dugu kost izaziva bolnu reakciju kod bolesnog psa, pa su nam nekada anamneza i sama palpacija dovoljni za postavljanje radne dijagnoze. Definitivna dijagnoza može se postaviti samo RTG snimkom, međutim pošto se radi o invazivnoj metodi, na nju se treba odlučiti ako se šepanje ne primiri u roku od 7 dana. Zavisno od toga u kom je stadijumu bolesti napravljen rendgenski snimak, promene mogu biti slabije, ili jače izražene.
Terapija
Terapija nije potrebna ukoliko šepanje prođe posle nekoliko dana. Ako zbog bola pas ne jede i bezvoljan je pristupa se davanju analgetika uz preporuku mirovanja.
Prognoza
Bolne epizode i hromost kod panosteitisa traju 2-5 nedelja.Posle toga dolazi do smirivanja patološkg procesa i samoozdravljenja.Međutim, česta je pojava recidiva, i u tim slučajevima je neophodno pristupiti detaljnim dijagnostičkim procedurama kako bi se potvrdilo da se radi o panosteitisu i istovremeno isključili drugi ortopedski poremećaji.
HIPERADRENOKORTICIZAM – KUŠINGOV SINDROM
Kušingov sindrom ili hiperadrenokorticizam je multisistemski organski poremećaj koji nastaje zbog hronično povišene koncentracije kortizola u krvi. Javlja se i kod pasa i kod mačaka, ali je mnogo češći kod pasa. Od ove bolesti obično pate psi koji su stariji od 6 godina.
Kušingova bolest se javlja u tri oblika: hipofiza zavisni, nadbubrežna žlezda zavisni i jatrogeni.
1. Hipofiza zavisni oblik je zastupljen u oko 85% slučajeva, a izaziva ga tumor hipofize koji je uglavnom benigni. Tumor dovodi do pojačanog lučenja ACTH (adrenokortikotropng hormona) što stimuliše nadbubrežnu žlezdu da pojačano proizvodi kortizol.
2. Nadbubrežna žlezda zavisni oblik nastaje usled tumora nadbubrežne žlezde i to se dešava u 15% slučajeva. U ovom slučaju, tumor, koji može biti i maligni, izaziva prekomerno stvaranje kortizola, dok je nivo ACTH normalan.
3. Jatrogeni oblik Kušingove bolesti nastaje usred prekomernog unosa sintetskog kortizola-kortizona. Iako ovi lekovi mogu da pomognu u kvalitetu života psa, njihova prekomerna upotreba dovodi do ozbiljnih neželjenih efekata. U tom slučaju, postepeno smanjivanje doze leka može pomoći dok je izuzetno opasno naglo prestati sa terapijom.
Simptomi
Simptomi Kušingove bolesti u početku mogu biti blagi, a kasnije napreduju kako se bolest razvija. Kod skoro svih pasa obolelih od Kušinga javlja se pojačana žeđ, mokrenje, infekcije mokraćnog sistema i jak apetit. Dalje mogu da se jave kožne infekcije, istanjena koža i gubitak dlake, rane koje ne mogu da zarastu, kao i nakupljanje kalcijuma u koži koji formira ispupčenja koja podsećaju na kamen. Takođe, dolazi do slabosti u mišićima i nadimanja abdomena zbog taloženja masti. Kod obolelih od dijabetesa, usled Kušingove bolesti, nivo šećera u krvi ne može se regulisati bez obzira na terapiju insulinom. Vrlo retko se javljaju simptomi neurološke prirode koji su posledica rasta samog tumora, a to je depresija, dezorijentisanost i promene u ponašanju.
Dijagnoza
Kod sumnje na Kušingov sindrom potrebno je uraditi niz laboratorijskih analiza. Dva testa koja se najčešće koriste u dijagnostici su ACTH stimulacijski test i supresijski test deksametazonom u maloj dozi. Za te je pretrage potrebno psa ostaviti u ambulanti nekoliko sati ili čitav dan. Ponekad je takođe potrebno uraditi i analize kojima se utvrđuje da li pas ima tumor na hipofizi ili na nadbubrežnim žlezdama.
Terapija
Kušing nije moguće izlečiti ali je znakove bolesti moguće uspešno kontrolisati upotrebom medikamenata. Trenuno lek koji koristimo u terapiji je trilostan. On uspešno smanjuje sposobnost nadbubrežne žlezde da proizvodi previše kortizola.
Obavezno je vršiti kontrole pasa u određenim vremenskim intervalima ( 10 dana, 4 nedelje, 12 nedelja, 3 meseca) kako bi se simptomi bolesti pratili i doza leka po potrebi korigovala. Jednom kada je pacijent stabilan, kontrole su potrebne barem svaka 3 meseca.
Osim lečenja Kušinga, treba sprovesti i lečenje propratnih problema koje ova bolest izaziva kao što je infekcija kože, urinarnog sistema ili dijabetesa.
HIPERTIREOIDIZAM MAČAKA
Hipertireodizam je poremećaj funkcije štitaste žlede koji za posledicu ima povećanu proizvodnju i lučenje hormona.To je veoma česta bolest kod starijih mačaka. Statistika pokazuje da svaka deseta mačka starija od deset godina oboli od ove bolesti. Iz tog razloga se preporučuje je da se kod svih mačaka starijih od sedam godina provere hormoni štitaste žlezde.
Najčešći uzrok hipertireoidizma mačaka je benigni tumor štitaste žlezde koji dovodi do pojačanog stvaranja hormona T3 i tiroksina (T4). U manje od 5% slučajeva javljaju se maligne promene u štitastoj žlezdi. Korelacija između hipertireoidizma i faktora sredine još nije u potpunosti ispitana. Jedna studija pokazuje statistički povećanu učestalost bolesti kod mačaka koje jedu samo ili uglavnom konzerviranu hranu za mačke. Nagađa se da sastojak bisfenol-A, koji se koristi za zatvaranje limenki, može biti povezan s hipertireoidizmom. Međutim i kod mnogih mački koje su hranjene samo suvom hranom za mačke se razvio hipertireoidizam, tako de je potrebno još mnogo istraživanja da bi se potvrdila ova hipoteza.
Simptomi
Simptomi su gubitak težine uprkos pojačanom apetitu, povraćanje, proliv, agresivnost i uznemirenost. Često se može osetiti i ubrzan rad srca kada držite mačku. Visoki krvni pritisak koji prati hipertireoidizam može dovesti do iznenadnog slepila i problema sa bubrezima ako se na vreme ne počne sa lečenjem.
Dijagnoza
Osnovna dijagnostička metoda kojom se dijagnostikuje hipertireoidizam je određivanje nivoa hormona tireoidne žlezde u krvi. Povišen ukupni T4 ili slobodni T4 ( fT4 ) u krvi je jedini sigurni način da se postavi dijagnoza ove bolesti. Kako bolest napreduje, mogu se primetiti povišeni parametri jetre i bubrega u krvi.
Terapija
Daleko najrasprostranjeniji način lečenja je lekovima koji blokiraju proizvodnju hormona štitaste žlezde. Ovi lekovi nisu skupi, ali ih je potrebno davati redovno, do kraja života. U tretmanu hipertireoidizma mogu se koristiti tablete ili transdermalni gel. Tablete se daju obično dva puta dnevno. Međutim,mnogi vlasnici smatraju da je veoma teško mački davati tablete, a posebno davati dva puta dnevno do kraja njenog života. Zato se prednost daje transdermalnom gelu koji se utrljava na uši i apsorbuje preko kože, ali u nekim slučajevima dešava se da se na ovaj način ne apsorbuje dovoljno leka da bi se kontrolisali simptomi bolesti.
U nekim slučajevima je neophodno hirurškom intervencijom ukloniti suviše aktivan deo štitaste žlezde. Mnoge mačke obolele od hipertireoidizma imaju probleme sa srcem i bubrezima, koji su nastali kao posledica povišenog krvnog pritiska i one obično nisu dobri kandidati za operaciju. One se obično prvo tretiraju oralnim lekovima 2-4 nedelje dok se ne stabilizuju. Prilikom hirurške intervencije uklanjaju se jedan ili oba režnja štitaste žlezde, pri čemu se vodi računa da se ne ošteti paraštitasta žlezda koja se nalazi u neposrednoj blizini štitaste žlezde. Paraštitasta žlezda kontroliše nivo kalcijuma, važnog elektrolita koji ima ulogu u mišićnoj funkciji (uključujući i srčani mišić). Ako se ova žlezda ošteti može doći do hipokalcemije koja može ugroziti život mačke. Kod nekih mački se mesecima nakon intervencije može ponovo razviti hipertiroidizam, a kod nekih i hipotiroidizam pa je onda neophodno dodavati joj hormone.
Uz terapiju, veoma je važno periodično kontrolisati nivo T4. Kada se uspostavi normalan nivo hormona štitaste žlezde, život vaše mačke će se drastično poboljšati.
Teško oboljenje pasa koju izaziva protozoa iz roda Babesia a prenose je krpelji iz roda Rhipicephalus i Dermacentor. Nije poznato koliko vremena krpelj treba da provede na psu da bi ga zarazio, ali smatra se da je potrebno više od 24 h. Inkubacija traje od 7 do 21 dan. Babesia parazitira u eritrocitima i izaziva njihovo propadanja tako da dolazi do anemije.
Prvi simptomi su visoka temperatura i do 42 C ,potištenost, gubitak apetita, žutilo sluzokoža, splenomegalija. Urin dobija tamnu boju ( bilirubinurija i hemoglobinurija.)
Kod akutnih slučajeva ako se ne sprovede lečenje dolazi do uginuća. Moguće su invazije u subkliničkoj ili hroničnoj formi u zavisnosti od vrste Babezije. Izlečeni psi nakon terapije mogu postati nosioci Babezije. Preventiva je tretman pasa preparatima protiv krpelja u periodu od februara do novembra.
Erlihioza je zarazna bolest koju izaziva Erlichia canis koji spada u grupu rikecija a prenosi se putem krpelja iz roda Rhipicephalus sanguineus.
Ženka krpelja se zarazi sa E.canis dok se hrani krvlju psa u akutnoj fazi bolesti. Jednom inficiran krpelj prenosi E.canis na druge pse sledećim hranjenjem.
Klinički se razlikuju tri faze bolesti, akutna, subklinička i hronična.
Akutna faza nastaje 1 do 3 nedelje od inficiranja i manifestuje se sa visokom temperaturom višom od 40 C, depresijom, gubitkom apetita, konjuktivitis, povećanje limfnih čvorova.
Subklinička faza se razvije otprilike posle 2 do 4 nedelje u toku koje životinja izgleda prividno zdrava. Ova faza može trajati mesecima. Neke životinje mogu eliminisati uzročnika ,a kod drugih bolest može preći u hroničnu fazu.
Hroničnu fazu karakteriše letargija, gubitak telesne težine, povišena temperatura, otok limfnih čvorova nekada i neurološke smetnje. U ovom stadijumu se može dogoditi da terapija nema učinka .
Uzročnik ove bolesti je Dirofilaria immitis nematoda iz reda Spiruata. Odrasle ženke su duge 25 do 30 cm, a mužjaci 12 do 20 cm. Parazit živi u desnom srcu i plućnoj arteriji. Vektori su komarci iz roda Aedes, Anopheles i Culex.
Pas se zarazi ujedom komarca koji u sebi nosi mikrofilarije. Nakon 2 do 3 meseca sazrevanja u potkožnom tkivu razviju se nezreli adulti koji cirkulacijom dospevaju do desnog srca i plućne arterije gde se presvuku u odrasle dirofilarije. Odrasle dirofilarije se pare i počnu polagati mikrofilarije koje se posle toga nalaze u cirkulaciji i spremne su za prenošenje putem komaraca na sledećeg domaćina.
Klinički simptomi su hroničnog karaktera.Većina pasa ne pokazuje kliničke simptome
mesecima,a pojava simptoma zavisi od broja parazita i fizičke aktivnosti psa. Kod blagog oblika može se primetiti brže umaranje psa u toku fizičke aktivnosti. Kod uznapredovanog oblika javlja se dugotrajan kašalj, otežano disanje, anemija. U kasnijoj fazi dolazi do nakupljanja tečnosti u abdomenu, edem nogu, dehidratacije.
Lečenje veoma složeno tako da se treba koncentrisati na preventivu koja podrazumeva tretman pasa repelentima koji odbijaju komarce.
Teška zarazna bolest pasa virusne etiologije koja najčešće napada mlađe kategorije pasa do 8 meseci ali mogu oboleti i stariji. Psi se zaraze direktim kontaktom, ekskretima i sekretima.
Obole uglavnom nevakcinisani psi ali se dešava da obole i vakcinisani psi a razloge treba tražiti u više faktora, nepravilno čuvanje, vakcina i prodaja ispod tezge, prerana vakcinacija i nepoštovanje protokola vakcinacije, skrivene bolesti i loš imuni status životinje.
Vakcinacija i dalje ostaje najsigurniji vid zaštite od štenećaka.
Virus štenećaka ima visok afinitet prema epitelnim ćelijama a prvi znaci bolesti se jave 315 dana od infekcije.
Simptomi
U početku se javlja visoka temperatura, gubitak apetita , apatija ,vodenast iscedak iz nosa i oka. U ovom periodu se može prevideti osnovna bolest jer su simptomi kao kod prehlade.
Kasnije se javi žućkast iscedak iz nosa i oka ,mogu se javiti bronhitis,pneumonija ili proliv a u daljem toku bolesti i nervni simptomi sa konvulzijama, epileptičnim napadima, tremorom.
Psi koji obole od nervne forme bolesti obično ne prežive, a koji prebole ostanu često sa trajnim posledicama.
Dijagnoza se postavlja brzim testovima koji su veoma pouzdani i daju nam smernice kako dalje da postupamo sa psom i koju terapiju da primenimo .
U principu lek za štenećak kao i za većinu virusnih bolesti ne postoji ali može se pokušati sa simptomatskom terapijom a ukoliko poboljšanja i stanje psa se pogoršava može se uraditi eutanazija.
Virusno veoma kontagiozno oboljenje od koga oboljevaju psi svih starosnih kategorija.
Javlja se u više oblika, u perakutnom toku dolazi do iznenadnih uginuća obično štenadi, a u akutnom toku se javlja visoka temperatura, povraćanje, proliv,otok stomaka i bolnost zbog uvećanja jetre.
Kasnije se javlja i žutilo sluznica i fotofobija. Kod prebolelih pasa u određenom procentu se javi zamućenje jednog ili oba oka koje nekada prođe spontano a nekada zahteva terapiju.
Psi koji su ozdravili često predstavljaju izvor zaraze.
Lečenje obavezno pod veterinarskim nadzorom.
Preventiva se sprovodi obaveznom vakcinacijom.
Oboljenje izazivaju bakterije iz roda spiroheta. Glavni rezervoar bolesti su glodari koji urinom kontaminiraju vodu i hranu.
Mogu oboleti sve domaće životinje i čovek.
Prvi simptomi bolesti su visoka temperatura, apatija, depresija, gubitak apetita, povraćanje i proliv. Od organa najviše su zahvaćeni bubrezi. Nekada se jave i krvarenja po sluznicama.
Bolest je izlečiva ukoliko se na vreme krene sa antibiotskom terapijom.
Preventiva se sprovodi vakcinacijom jednom godišnje.
Teška zarazna bolest mačaka. Uzročnik je virus koji je iz iste familije kao i virus side kod ljudi tako da se ova bolest često naziva i mačija sida.U osnovi napada imuni sistem mačke. Prenosi se pljuvačkom odnosno preko ujednih rana tako da su ugroženije mačke koje lutaju i bore se oko teritorije.
Ne prenosi se sa mačke na ljude.
Bolest se manifestuje kroz tri faze.
Akutna faza počinje 4-6 nedelje od unosa virusa u organizam i često prođe bez vidljivih
Latentna faza može trajati jako dugo ,mesecima i godinama .Uovoj fazi nije moguće otkriti virus laboratorijskim analizama.
Hronična faza se karakteriše pojavom najrazličitijih simptoma jer je imuni sistem pa je organizam sklon virusnim i bakterijskim oboljenjima. Simptomi mogu biti od povišene temperature ,proliva , upale pluća do rana na ustima i apscesa na koži.
Kod mačaka obolelih od fiv češće se javljaju tumori.
Dijagnoza se postavlja laboratorijski a u našoj ambulanti radimo brze testove za FIV I FeLv.
Terapija se sprovodi simptomatski i u mnogome produžava život. Preventiva Kod obolelih mačaka sprovesti izolaciju kako ne bi prenosile virus na druge mačke.
Virusno oboljenje koje izaziva jaku supresiju imunog sistema. Mogući putevi infekcije su pluvačkom tj. ujedom i sa majke na plod.
Klinički znaci varijabilni u zavisnosti koji organski sistem je napadnut .Simptomi idu od povraćanja, proliva, kaheksije, kijanja, kašlja, nosnog iscedka, oticanje limfnih čvorova do problema sa fertilnošću, abortusa i rađanja slabo vitalnih mačića.
Dijagnozu postavljamo brzim testovima za šta koristimo par kapi krvi. Od važnosti je postaviti dijagnozu radi dalje prognoze.
Terapija se svodi na simptomatsku i potpornu.
Teška zarazna bolest koju izaziva corona virus. Bolest se najčešće prenese aerogeno a zaražene mačke izlučuju virus fecesom ,urinom,pljuvačkom. Najčešće se inficiraju mačke starosti od 6 meseci do 5 godina a rizične grupe su mace u azilu i domaćinstva sa velikom populacijom mačaka kao i obolele od fiv i felv.
Virus napada peritoneum i unutrašnje organe.
Klinička slika u početku sa temperaturom anemijom, povraćanjem i prolivom ,gubitak apetita i dehidratacija. Kako bolest napreduje simptomi sve izraženiji.
Manifestuje se u dva oblika MOKRI i SUVI.
Mokri se karakteriše sa nakupljanjem velike količine tečnosti u stomaku i brzo se razvija.
Suvi oblik nastaje sporije i napada unutrašnje organe ,jetru ,bubrege.
Životni vek inficiranih je od 2 do 6 nedelja. Lečenjem se delimično produžava život.
Preventiva je isključivanje obolelih jedinki i primena higijenskih mera u kućama sa velikom populacijom mačaka.
Najosetljivija kategorija su mali mačići kod kojih ako nema lečenja smrtnost može biti velika.Težina bolesti
zavisi od mnogo činilaca . Zbog slabljenja imuniteta moguće su i sekundarne bakterijske infekcije koje mogu da izazovu teške upale pluća.U najvećem broju slučajeva bolest traje oko dve nedelje i mačke se oporave ,ali postoje i slučajevi recidiva kada zbog pada imuniteta bolest se ponovo aktivira.
Lečenje antibioticima i potpornom terapijom. Za čišćenjue krmelja sa očiju može se koristiti fiziološki rastvor i antibiotske masti. Takođe nos se može održavati prohodnim ispiranjem fiziološkim rastvorom.
Vaš ljubimac nije u stanju da Vam kaže kako se oseća ili da li ima nekih problema. Kada posetiti veterinara? Na staratelju ljubimca je da primeti bilo kakvo ponašanje svog ljubimca koje odstupa od normalnog i ustaljenog ponašanja. Ako primetite bilo kakva odstupanja vreme je da posetite veterinara. Pogledajte spisak simptoma kod ljubimaca i ako je na neki od ovih simptoma odgovor DA, vreme je da posetite veterinara.
S dolaskom proleća počinje sezona krpelja, koji predstavljaju potencijalnu opasnost i za vas i za vaše ljubimce jer žive svuda, na livadama, u šumarcima, pored reke, čak i na drveću. Posebno su ugroženi psi, koji vole da trče po visokoj travi i da se zavlače po grmlju, i zato bi trebalo da ih dobro pregledate posle svake šetnje.
Krpelji su spoljašnji paraziti bez krila, hrane se tako što sisaju krv sisara i ptica. Krpelji su krvopije i uglavnom se mogu naći u sveže pokošenoj travi, na vrhu travke kako bi bili u mogućnosti da se zakače na životinju koja prodje tuda. Opšte poznata zabluda je ta da krpelji mogu da skoče sa biljke na domaćina – Fizički kontakt je jedini način transporta krpelja. Oni će se sami skinuti sa životinje kada budu bili siti ali to može potrajati nekoliko dana. Krpelji u predelu usta imaju strukturu sličnu harpunu, poznatiju kao hipostom, što im omogućava da se dobro pričvrste na mesto dok isisavaju krv.
Najčešće prisutni su krpelji iz roda Ixodes ,Ripicephalus I Dermacentor.
Krpelji su prenosioci mnogih bolesti.Pomenućemo samo neke od njih. Babezioza pasa, Borelioza (Lajmska bolest), Erlihioza, Rikecioza, Anaplazmoza.
Sve navedene bolesti mogu da idu sa teškom kliničkom slikom i mogu biti fatalne po vašeg ljubimca. Za sprečavanje pojave ovih bolesti najvažnija je preventivna upotreba antiparazitskih sredstava u obliku spot on ili ogrlica.